Trči, mali, trči!
Kako sam otvorila vrata od samoposluge, prolete mi ispod ruke mali Rom, i nestade iz prodavnice.
Sve mi je bilo jasno. Maznuo je nešto.
U samiški iz daljine lenjo prilazi poveći momak, shvatajući da je mali pobegao.
Kradja je nemoralna, nije u redu, greh je, kako god da okreneš. E sad, objasnite vi meni zašto se meni osmehnuo brk kad sam videla da je mali zapalio? Pomislih, trči, mali, trči i pojedi ti to što si uzeo, nemoj nikom da daš!
„Ne kradi“ je princip. Dakle važi uvek, bez obzira na situaciju i okolnosti. Nema tu izuzetaka.
Sitne krađe u Americi se ne gone krivično, već su prekršaj. Ne isplati se za te sume goniti ljude, a nije naodmet ni mala kupovina socijalnog mira gladnih i ubogih - u jednoj od najbogatijih zemalja sveta.
Ne smem ni da zamislim život malog Gancija. Spava li u zatvorenom prostoru, ima li krevet? Koliko sati provede dnevno na ulici i ima li gde da se vrati? Šta jede - to vidim. Krade iz samiške.
Tu mi nekako prorade dvostruki standardi i navijam za malenog koji se vešto iskrao iz radnje.
Trči, mali,trči.
Probaj da ne kradeš, i onako ti je život podelio nikakve karte.
Svu ti sreću i čuda nebeska želim.
