Toba, Sem Šepard, Grkinje i ja

Kad imaš duvan imaš sve

Paklene su bile te tri nedelje snimanja dokumentarca “NY 6 sati ranije”. Njujork u junu 2008. bio je ogromna rerna uključena na ugodnih 40 stepeni, uz lagano hlađenje nade prosečnog američkog građanina: upravo je značajno poskupeo galon goriva, što će se kasnije ispostaviti kao dečja igra spram finansijskog kolapsa u avgustu. Ali mala ekipa filma ne haje već 16 sati dnevno ide sa kraja na kraj grada – intervjui, lokacije, konekcije,punjenje baterija, prokleti kablovi itd.

Na kraju jednog takvog radnog dana, direktor fotografije Jovan Milinov Toba predlaže mi da se prošetamo po kraju. Izmoždena umorom i vrućinom, ipak drugarski ustajem i pravimo dogovor da nađemo neku baštu gde se puši i pije vino i pivo. Na izlasku iz zgrade Toba konstatuje da nije poneo ni kameru ni foto aparat, prvi put od kada radimo.

’Ma šta će ti, idemo tu po kraju’- rutinski ga odgovorim da se eventualno ne vraća.

Samo što smo zamakli iza ćoska 11. ulice, pazeći da ne zgazimo razgaljene pacove, u pravcu ka Alphabet city ugledamo tačno ono što nam treba –italijanski bar sa baštom, pred zatvaranje, ali radi. Smestimo se Tobaja i ja u gotovo praznu baštu, u stvari sedi još neko troje za susednim stolom. Trojka je očigledno u bastu junački zasela – sto im je bio prepun što praznih, što punih flaša vina, čujemo lepo se provode ljudi. Pogledam malo bolje- kakvi crni ljudi pa to je Sem Šepard sa dve devojke!

‘Evo ga iza Sem Šepard, ali molim te mi smo kul, mi smo u Njujorku, nemoj da se okrećeš naglo i da baš upadljivo gledaš pliz.’- šapućem Tobi, koji munjevito okreće glavu ka Semu za 180 stepeni poput Linde Bler u Isterivaču đavola: ‘Jaoo stvarnooo jebote nisam poneo foto aparat u pičku materinu!

Pošto se uzbuđenje oko Sema stišalo, Toba i ja nastavljamo svoje pravedničko blejanje i ćaskanje, ali sad društvo sa stola zove nas: nemaju cigare. Dođe devojka po jednu, drugu, pa treću i na kraju nas pozovu za sto sa našim duvanskim blagom. Lepa i manje lepa Grkinja, Sem aktivan oko lepe i već prilično cirke.Tu se Grkinje oduševe sto smo Srbi, braća pravoslavci, Sem nešto promrlja da je čitao o nekom sarajevskom piscu.

’Znamo mi tebe’-rekoh. Odakle, pita Sem.’Pa tu iz kraja poznat si nam…pa naravno da znamo za tebe mi smo bre iz Srbije mi sve znamo… Eto toliko smo prozborili u pauzama monologa lepe Grkinje na jedva prepoznatljivom engleskom..

Popušismo sve cigare i raziđosmo se.

Sutradan je izašao Village Voice sa velikom Semovom fotografijom na naslovnoj strani i naslovom BACK IN TOWN.

A da je Toba poneo kameru, Sem bi seo u sasvim drugi lokal. Ili uopšte ne bi ni izašao te veceri - i bio bi siromašniji za par promila alkohola u krvi i srpski duvan u plućima.

(tekst iz 2017. godiine)