Ta strašna reč – turizam
Eto mene sa milim Baruhovcima na horskom takmičenju u Paraliji – mestu grčkog mita o paradajz turizmu, gosn Palmi i već ritualnom oplitanju kolca u plićaku. Ali ništa od tog šara ne videsmo jer odsedosmo na susednom Olimpik biču, sasvim urednom instant-letovalištu za sve one koji ne traže puno od letnjeg života: apartmanske zgrade, pristojna količina zelenila, peščana plaža, ležaljke, suncobrani, frapei,šetalište, kafanice i girosi, girosi, girosi. Sve OK, u principu. Još i nagradu dobismo.
Tek, stiže nam ponuda – ko hoće, ima izlet do Meteora! Super, idemo, dvaes evra izlet, podnošljivo. Polazak u sedam ujutru ispred hotela Platon – uh, pa dobro, jeste cimanje ali idemo da vidimo to svetsko čudo, razbudićemo se nekako.
Autobus bez klime, već propisno popunjen izletnicima. Pa dobro, izdržaćemo.
Prva stanica - kafa i doručak. Na sopstveni račun, pošto polako shvatamo da smo platili samo prevoz i da simpatičnih 20 evra narastaju ka pedesetici. Na livadi već parkirano pet-šest autobusa. Svi mi iz svih tih autobusa nahrupljujemo u veliku prostoriju nalik fabričkoj menzi. Red za toalet proteže se duž celog restorana a ostatak turista pokušava da dođe do kafe i peciva.
Sledeća stanica, kaže vodič, biće radionica za izradu ikona. Baš lepo. Već zamišljam ikonopisce kako molitveno rade u ateljeima, kad ono – džinovska prodavnica ikona, brojanica, đinđuva, nakita, grčkih suvenira. Isti oni autobusi već parkirani. Dobismo i listiće sa brojevima, kažu biće posle tombola, ali samo za one koji kupe nešto u radnji. Pa dobro, baš ima lepih stvarčica.
Krećemo ka Meteorima, toj neverovatnoj skupini vertikalnih kamenih formacija nastalih u praistorijskom periodu. Već od devetog veka pećine Meteora postaju utočište pustinjaka i asketa, idealno zbog krajnje nepristupačnog položaja.U četrnaestom veku kreće gradnja pravoslavnih manastira po vrhovima i liticama. Nepristupačnost u burnim vemenima i ratovima bila je spas. Do manastira se pelo pokretnim lestvama ili se specijalnim mrežama izvlačio i prenosilo -sve. Tek 1920. godine kreće gradnja stepenica.
Nisam sigurna da bi se te stepenice ikada napravile da su monasi mogli da zavire u budućnost i vide nas – formaciju od dvadeset autobusa koja krivudavim putem hrli ka Meteorima, zaista čudesnom savezu uzvišene prirode i Duha Svetog.
Mnogo nas je, brate, kao mravi se krećemo po zadatim putnjama, vodiči mašu zastavicama...
Penjanje, umor, vrućina, ali dobro. Fascinantan pogled sa nebesa, bogatstvo ikonopisa, lepota jedna i milina, mediteransko bilje.
Planirana poseta je završena, svi da se nacrtaju do 13:30. Eto nas opet u našem milom, toplom autobusu. Idemo na ručak. Cene nam vodič diktira već u autobusu.Pristižemo ispred menze gde je parkirano već desetak prijateljskih autobusa, čisto da se ne osetimo otuđeno nas pedesetak.U restoranu već par stotina ljudi, miris obdaništa i gigantski red do linije sa poslužavnicima i hranom.Dobro.
Vraćamo se na(j)zad. U dodatno podgrejanom autobusu vodič preko razglasa izvlači tombolu za one dobre turiste koji su kupovali u crkvenoj radnji. Mala Rumunka dobila plastični krstić, drugar iz hora nekakvu brojanicu, jupi!
Sve u svemu, brate mili, masovni turizam je strašna stvar.
Svi mi hoćemo da posetimo neka mesta, ja bih lično iz ovih stopa krenula na put oko sveta, do svakakvih tačaka poput ovih čarobnih Meteora. Ali zajedno, tako grupno organizovani, u te pakete - činimo jednu strašnu skupinu koja uništava duh tih fantastičnih mesta.
Eh, da ste znali, braćo podvižnici, monasi i ikonopisci - da će se vaše slike umnožavati na papiru i lepiti na drvo a krstovi i brojanice izvlačiti na tomboli, nikada ne biste odustali od penjanja lestvama i dizanja mrežama. Tišina je ipak tišina.
Ovaj deo me pokrenuo, citiram "...odsedosmo na susednom Olimpik biču, sasvim urednom instant-letovalištu za sve one koji ne traže puno od letnjeg života: apartmanske zgrade, pristojna količina zelenila, peščana plaža, ležaljke, suncobrani, frapei,šetalište, kafanice i girosi, girosi, girosi." Moram da Vam prenesem utisak, posle 18 provedenih letovanja u tom Olimpik Biču, da pokušate videti to mesto kroz par dana provedenih u kući Sonnenhause g-dje Elizabete i g-dina Manolija Manolaki, u ulici Dios u broju 10. Ona je penzionisana profesorka nemačkog i engleskog jezika, a radila je u Geteovom institutu u Solunu, a on je penzionisani profesor Poljoprivrednog fakulteta u Solunu, osnosno bio je i direktor Solunskog poljoprivrednog gazdinjstva /nešto kao naš nekadašnji PKB/. Od njega ćete čuti sve specifičnosti tog tla, o razlici klime u Olimpik Biču podno Olimpa i na Halkidikiju a razlika je 80 km i sl. Njihovo dvorište je samo po sebi atrakcija, a večeri sa njima mogu biti veoma interesantne ako ih pitate kako je bilo kada su 1982. godine krenuli da grade tu kuću, na nekadašnjim parcelama vojne baze. Kada Vam duša bude puna od njihovih priča otidite do centralne ulice i pogledajte gde se iznad Vas vijori zastava Svete Gore Atoske. Tu će biti prodavnica suvenira ali i g-din Anastasios koji sa svojom porodicom to drži tokom turističke sezone. Njegov kum je beogradjanin sa Ceraka i dobićete ono što je spoj srpskog i grčkog naroda, kao i neki korak dalje gde super market drži grk i njegova supruga iz Beograda. Možda sve ovo Vama nije bitno, sada kad prodjoste kako prodjoste tu turističku destinaciju, ali je i to deo duše tog mesta podno Olimpa po imenu Olimpik Bič. Ne spiminjem moja saznanja o tužnim trenutcima sa ovogodišnjeg boravka u tom grčkom mestu kada smo tugovali što se neko od nama dragih ljudi upokojio tokom pandemije C-19, a mnoge godine smo ćaskali dok su ispred svoga super marketa sedeli i pili kafu, a sin i unuk su opsluživali kupce. Njih nema, na kući su se sasušile biljke u velikim saksijama, super market je zatvoren, sin je sada kod drugog poslodavca prodavac, a samo se dolazi da se izvrše pripreme za prodaju nekretnine pošto se nasledstvo deli medju više dece. I to je Olimpik Bič pored sveg napisanog od Vas i od mene. Posle svega ću se vratiti pozivu da preko Interneta nadjete Sonnenhause u Olimpik Biču i ako ništa drugo pogledajte prezentaciju te kuće sa apartmanima za odmor. G-dja Elizabeta će se veoma obradovati ako joj u razgovoru spomenete pozdrave od Konstantina iz Beograda jer pratila je kako leti raste moj sin, a svih dana u godini svim srcem je patila za njenim Konstantinom jer živi i radi u SR Nemačkoj, daleko od njenog srca - srca grčke majke.