Eto mene opet na točkovima sa dragim Baruhovcima. Pevamo dve večeri u Trebinju, na Dučićevim večerima poezije. Probe su bile intenzivne, uz instrukciju dirigenta da tamo gde idemo nije neka zajebancija, da je to ozbiljan događaj. Noćni povratak autobusom – opet nas čeka to dragoceno iskustvo koje bih da ne ponavljam..Ipak, kako da propustim milo Trebinje – to jednostavno ne dolazi u obzir. Putovanje sa horom je takođe super zabavna stvar – svi smo udruženi u muzici i privremenom begu od sopstvenih svakodnevica.Dakle - veselje.
Prvo veče nas je ubilo stajanjem sve vreme na bini. Leđa bole, ali reči na bini su ozbiljne, smislene, suštinske. Sledeće večeri organizovano je da ne stojimo sve vreme, tako da najava lumbaga nije bila glavna senzacija. Govorili su pesnici. Ređali su se jedni za drugim i govorili reči. Važne reči. Duboke reči. One koje izazivaju suze i smeh. Publika sluša u meditativnom miru.
Poštovanje reči – to je ono što Trebinjce čini tako dostojanstvenim.
Vraćamo se u Beograd, grad nebitnih reči.
Hejtovanje rođenog grada postaje mi već manir pri povratku sa bilo kakvog puta. Nije to dobro.
A nije ni tačno. Odem do SKC na predstavljanje knjige o sremskim slikarima-stradalnicima „Na kraju aleje lipa – triptih o poslednjim danima“. I čujem tamo važne reči. Smislene reči. Duboko promišljene reči. O umetnosti, stradanju, slikama, sećanju.
Ima, dakle, bitnih reči u mom gradu. Kao veliki kritičar predrasuda, i sama sam puna tih olakih stavova.
Za sve nas nesmirene, koji smo zasuti nebitnim rečima, književne večeri su nam smaranje, i unapred sve znamo - dobra je vest da naše jadne duše ipak neko čuva. To su pesnici, umetnici svih rodova - i njihova verna publika.
