Milo Trebinje

grad zdrav u glavu

Milo Trebinje! Bistra voda, bistri ljudi, protočan vazduh..Nadomak mora, sa svim mediteranskim divotama, a ipak dovoljno udaljeno od obale, korumpirane turizmom..

.

Mirisna bilja vrijeska i smilja, sušeni sir, ulja – šarene se tezge na trgu. Ovo gorko bilje je redovno kuvao, pio čaj i rehabilitovao jetru, zbog primarne ljubavi prema lozi, rođak iz maminog sela koji je znao tajnu. Lečio se od alkohola gorkim travama, molio se Bogu i doživeo duboku starost

.

Ljudi dostojanstveni i nenametljivi. Niko ne viče na ulici.

U mesari, tj mesnici prodavac mi predlaže da otvori vakumirani pršut i iseče mi najbolji deo. Ako bih tako nešto tražila u Beogradu popila bih hejt najstrašniji –„ne sečemo gospodžo vidite da je vakumirano“.

Trebinje,rodni kraj moje majke.Podučavala je tatu prilikom njegovog prvog dolaska u Hercegovinu da se ne sprda sa ljudima i ne podjebava: Oni će ti ukazati poštovanje i verovaće ti na reč, nemoj da si neozbiljan.

I zaista, dolazeći iz ciničnog Beograda, gde sve nekako i jeste i nije, ovde se čini da - jeste. Kao da ima više vere u život, na neki jednostavan način, gde se patnja i trpljenje podrazumevaju ali njima niko ne maše, već se na nevoljama brusi dostojanstvo.

Srećem familiju, i slušam. Ovde je normalno brinuti se o starima. Kupati ih, „kidati im nokte“ (gorštački izraz za pedikir i manikir). Ovde nema onog holivudskog „nisam video majku deset godina“.Svi se stalno viđaju, obilaze, pomažu. Realan odnos prema životu ali onako fino, bez napadnog fatalizma, pametovanja, osuđivanja ..

Trebinjke su doterane tip-top, i to se odnosi na sve uzraste. Opeglana haljina, frizura, odabrani nakit, dobra obuća i tašna – kao da je i ta doteranost znak pobede života i dostojanstva. I odlazak u kafić, vinariju, proslavu – živi se napolju, mediteranski i opušteno.

Imaju naravno i oni probleme, političare,  korupciju – svega ima lošeg ali i to je normalno.

Lako se i slučajno dogovaram sa direktorom Kulturnog centra da se dokumentarac o Sonji Savić prikaže na trebinjskom filmskom festivalu

.

Odsedam u modernom hotelu, vlasništvu lokalnog tajkuna. Na bočnom zidu hotela mural sa njegovim likom. Nervira me to. Za doručkom, ljubazna kelnerica me pita da li sam bila u Gradu Sunca, obližnjem mega kompleksu u vlasništvu istog tajkuna: „Idite, da vidite šta je čovek napravio od onog krša“. Smanjujem kritizerstvo na keca. Mural, pa šta.

.

Film je prikazan u Domu mladih, u kraju gde se luksuzne zgrade spajaju sa starinskim kućama i vijugavim putićima. Sonja... kao i uvek.Opet je nepogrešivo dodirnula srca ljudi.

.

Posvećujem projekciju mami. Plan da se isplačem u hotelskoj sobi nije funkcionisao – zaplakah i na bini.