IKEA, JEDNA REČ
Zamolio me prijatelj da idemo zajedno u Ikeu. Dobro je pogodio šta bi moglo najviše da me smori, ali, mislim se, hajde da i ja učinim koje dobro delo.
Naime, pomenutu prodavnicu izbegavam koliko je god to moguće, iako rado kupujem njihove stvari. Radnja je pakao. Takozvani izložbeni deo je lavirint kojim si prinuđen da prođeš. Dakle, nema ono treba mi tepih - idem do odeljenja za tepihe. Nee, druže, ima da prođeš ceo niz od početka do tepiha. Ima tu i nekih prečica ali tek onda si definitivno izgubljen u lavirintu. Tražiš očajnički zaposlene ljude u žutom, ne bi li saznao gde je više ta rasveta – aaa pa morate da se vratite. Gde da se vratim, majko mila, da li sad prečicom ili tamo gde su strelice, sa svih strana se prodaju neke sitnice, što čovek ne bi uzeo i ove slatke čašice, vidi i posteljina je na sniženju...
Dakle prinuđen si da prolaziš tačno određenom trasom. Čemu ovaj totalitarizam, ko u logoru nekom. Nije to slučajno. Osmišljeno je da sve moraš da vidiš, da ti se rodi želja, zatim da se uhvatiš za te sitnice na popustu, pa da se setiš šta ti još treba, ili će da zatreba.
Potrajala je ta naša kupovina, lagano se preznojavam, gorušica me neka sustigla, borba ljuta. Guramo velika kolica, udaramo ljude po glavama vrhom smotanog tepiha i izvinjavamo se. Prepuna radnja, svima sve treba i mora sad da se kupi.
Prođosmo nekako lavirint, našli sve šta treba, birali skuplje stvari nego što je bilo planirano, jer, baš su lepe, pa na novi nivo pakla zvani kasa. Ogromni redovi ljudi sa prepunim kolicima, neprogrešivo biram kasu gde ljudi ispred nas imaju najviše robe, treba im i račun za firmu, naravno. Tu pored stoje još neke neodoljive stvarčice koje iznemogli kupci dodaju i bilduju račun, šta, nije skupo, baš je praktično i simpatično.
Račun mog prijatelja bio je tek nešto duplo viši od planiranog.
Odbauljasmo nekako do kola, potrpasmo stvari, zadovoljni, ipak je bila uspešna kupovina. Prolazimo pored žutog bilborda sa velikim natpisom “POPUST do 40%”. Eh ta malena reč “do”, koja sreću kvari…
Umorila sam se kao drva da sam utovarivala – samo, kad slažeš drva nisi u hali pod neonom i niko ti ne crta strelice kuda da ideš, nego si brate, na čistom vazduhu i sam biraš kako ćeš da slažeš cepanice.
Uvek pre u drva nego u Ikeu!
